Šupljiram

Poslati u tri pičke materine. I ne dirati cigle.

Jedina konstanta u mojim odnosima sa drugima je razočarenje. Ko mi je kriv što uporno postavljam previsoke zahtjeve i od ljudi očekujem da budu  - ljudi.

Srbija je nevoljno uhapsila svog generala jer su tako želeli neki ljudi zli, ali niko joj ne može oduzeti pravo da pati. Videlo se to na prvom koraku, u reakciji domorodaca iz sela Lazarevo, tog slučajnog uzorka srpske kolektivne tuposti, beslovesnosti društva strateški raspoređene u svakoj zaboravljenoj vukojebini srpske pretpolitičke zajednice. U narednim danima tuge i besa, mediji u službi režima otpočeli su predstavljanje zločinca obrisima ljudskog lika, kao starog i bolesnog neisplaćenog penzionera koji čita Nikolaja Gogolja uz zvuke Jelene Karleuše i zdelu jagoda sa šlagom. O krvi koja je u potocima tekla u Potočarima, ni reči. Link

Što više znam, više želim da ništa ne znam.

Proskrolah mišem i telećim pogledom do dna ove stranice i nešto kontam.... Mislim, jest da se na poslu svakodnevno suočavam sa situacijama koje su teške za provariti, jest da mi privatni život - što zbog nejebice što zbog ostalih elementarnih nepogoda - sucks,  jest da su sve bliske i iole drage mi osobe pod nebom drugih gradova/država, jest da i dalje živim u jedinom mjestu na svijetu koje organski ne podnosim, jest da mi maltene svaki novi dan velikodušno podastire dokaze da nikad nije tako loše da ne može biti i gore... ali, koji mi je ba sa svim ovim plačipičkastim postićima?! I kako to da se ne nađe niko dobronamjeran da mi kaže da malo ohanem?

Jedini djelotvorni recept za makar i privremeno pridizanje iz žešćeg behuta u koji često, prečesto - nikad bezrazložno - padam, oduvijek je uključivao dva sastojka: humor i glasnu muziku. Bar je muzika još uvijek tu.

Oni koji nisu sposobni da odgoje ljudsko biće ne bi ni trebalo da se razmnožavaju. Ili bi barem mogli koliko-toliko dresirati svoje hajvanče prije nego ga puste među ljude.

Shvatam ja sve. Zaista. Al' opet ne razumijem.

Hajmo ljudi.